|
A eto bas izgleda kao da se sve to desilo malopre. Bas pre
neki dan, uhvatih sebe kako sastavljajuci neki email, ponovo parafraziram Milana.... A
ono, kako i ne bih. Skoro da je sve opet isto kao kada je pevao o poverljivim skriptama
koje treba predati, u ulicama (kod mosta) kojima racije ne prolaze... Sad kad malo dublje razmislim, cini mi se da se secam kada je sve to pocelo. Bio sam treci, cetvrti osnovne, sta li vec; bila je zima -- mozda bas ona kad smo sedeli sa svecama umesto sijalica, utorkom uvece -- vremena kada su uveliko gnjavili Boru Djordjevica (kao fol, on bio problem drustva) -- na nekom omladinskom programu uvece (Ozon?) pustili neobicno mirnu ali u isto vreme snaznu, prodornu pesmu, od onog istog pevaca koji je svakog jutra u 9:00 na radio Beogradu 2 pevao uvodni dzingl za "Niko kao ja". Mislim da sam se tad zapravo prvi put ozbiljnije zainteresovao za reci pesama. |
 |
||
|
U to vreme i ja sam nosio plavu skolsku uniformu, i kupovao kifle
(2 din.) ujutro pre skole u pekari kod Velkovskog; secam se, zimi kada mi klinci uglancamo sneg u ledenicu pred pekarom, pravi sneg je ostajao jos samo uz ivicu kuce, oko koje se vazda vijao pepeo i gar. Rano izjutra, dok jos dim pada na zemlju, a ti hodas ulicom, sam kroz mrak, tacno znas svoj put. Vazduh se kroz maglu mesa sa mirisom hleba i cadji.... Da, sledeci put kad sam se nasao na tom, neuglednom delu ulice, setio sam se te pesme. Tih godina je osvanuo prvi grafit u Beogradu; mislim da je upravo taj bio "Magi je decko"... Ako se varam neka me neko ispravi. A dobro se secam i suterena u Beogradjanki: tamo gde je odsek za ploce. Ili je to pak, bio treci sprat gde su prodavali stereo tehniku? Hmmm... elem, taman kada sam naisao neko od prodavaca je stavio novu plocu "Ekatarina Velika" i odvrnuo na najjace. Nikada pre nisam cuo tako jasan, cist i jak zvuk. A ono 'vala, decak iz vode i nije stedeo svoj glas iz grla. Po malo sretan, sto malo bolje razumem pesmu od matorca, odlucio sam da moram da nabavim tu plocu, jer je tu ne samo tekst, nego i gitara, i bas, bolji nego igde do tog trenutka. A tek klavijature... Ja znam...
Da, te godine su dobili nagradu za najbolji video spot, bas za pesmu "Oci boje meda". Deo je bio sniman u nekoj mocvari valjda, deo u starckom domu. Secam se, Margita je bila isto tamo. Onda "Tajvanska Kanasta" Gorana Markovica. Jel' se secate onog nesudjenog arhitekte sto se bavio umetnoscu (mrdalicama) dok je njegova sestra (Magi) vezbala muziku sa bendom (Ekatarina Velika) u svojoj sobi? Smejali smo se u toku filma, a djavo odneo salu na kraju... Prolazile su godine, meni se cinilo nikada sporije; uskoro sam se odlucio da pocnem da pisem, jer je vreme tako brze prolazilo. Sad se i nesecam vise sta je to bilo, ali jos pamtim kako sam povadio reci iz pesme "olovne godine" lomeci glavu danima oko jednog stiha koji nisam dobro razumeo. Onda naidje Rak, moj najbolji ortak, pa za cas rastumaci... Nas dvojica smo udruzili kintu, te smo zajedno kupili "S' vetrom uz lice". A zna se, album je bio haos. Svaku pesmu znao sam napamet, a nikada niti jednu recitaciju nisam mogao da zapamtim ko covek (al' to je sad druga prica)... U ta vremena sam i ja poceo da tragam za svetom koji bi bio otvoren za poglede, otvoren za trcanje. Nisam mnogo mislio o novcu u rukama (hej, imao sam sve njihove albume, sta mi je vise u zivotu trebalo) i kao i svi mi otkidao sam na ono dugo "budi saaaam" (na ulici...) |
 |
||
Mozda ne bas svi. Cak, bio sam iznendajden da je bilo i nekih za
koje sam znao da imaju par par cuki o muzici. Cole, dobar covek, ali lud za Azrom rece
jednom:
Mozda je znao nesto o muzici, ali o poeziji veze nije imao, bio sam uveren. A tek sam mnogo godina kasnije shvatio da ni ja nisam imao mnogo veze sa pravim znacenjem tih pesama. A izgleda da nije to samo samnom bio slucaj. Jel' primecujete da kako vreme prolazi, reci Ekatarininih pesama dobijaju jos neki, novi, smisao? Ne govorim o 'dubljem' znacenju, nego bas o pravom, i sasvim novom dozivljaju.
Jeli moguce da su Milan, Bojan, Magi, Firchie a potom Zika zaista svirali i pevali pesme koje zapravo nismo tada culi? ...Ili su pesme zaista dobre, te su se odrzale u narucju vremena. Mnoge vece, ponosnije, stamenije stvari je matica odnela u zaborav, ali evo Ekatarina Velika je i dalje tu.
Medjutim, znamo to se nikada nije desilo. U zemlji u kojoj se sudbini umetnosti nikada nije odlucivalo na osnovu individualne vrednosti dela, vec zavisno od uloge i visih interesa za kolektiv, retko da je moglo nesto dobro da prodje kroz mediokritetski mozak nekog nedoucenog muzickog urednika. A onda kada su se, nakon one hiperinflacije svi potrudili da brze bolje pocnu da guraju profitabilnu muziku, onu koju trziste 'oce, ode sve do djavola... Probise nam usi sa novokomponovanom, da ih ne nabrajam sada. Nista pametno nisu ucinili, svejedno.
Bar naizgled, sve to kao da je mimoilazilo Ekatarinu Veliku. Oni su umeli da 7 dana i gore i dole ostanu sami, da se sklone i oslone o sebe i teraju dalje. A i mi smo, kako je ko mogao. Nije bilo bezveze to sto je za album Ljubav, (e, jel' se jos ko seca kada je Milan sa Dubravkom Markovic na radiju objasnjavao slusaocima ko je taj grk Theodore Yanni, novi producent? :) za taj osecajni i nezni poduhvat, EKV vazdan nastupao u nekoj cudnoj crnoj, Mao-Ce-Tung garderobi.
|
 |
|||
 |
Stvaran svet oko nas je sve
vise bio pun nesrecnih i nemirnih, sa sve vise lovaca sa zategnutim lukovima, a nas je
bilo manje, rastrkani po mracnim kisnim sobama, plavih lica sa plavim svetlom iz plavih
kutija... A neki drugi ljudi "iz
gradova" su slusali, pustali i radili nesto drugo, nesto mnogo ruznije i
mracnije... Da, uvek smo umeli da prepoznamo govor, govor tih ljudi iz gradova. Oni
zapravo nisu nikada ni pokusali da shvate o cemu to EKV peva, a i sad mislim da jesu, ne
bi im se dopalo. Ne bi jer je ovo bila istinska harmonija izmedju 3 muzicara razlicitih
priroda, harmonija koja ne na recima i intervjuima vec koja je postojala u istinskim
radovima, pravoj umetnosti - sinergiji i skladu izmednju njihovih melodija i tekstova. Ljudi koji nikada nisu znali sta znaci dvojina u recniku starih Slovena, oni nikada nisu shvatili sta zapravo znace reci soba, vetar, zemlja, voda... - nisu ni mogli da razumeju EKV; a zazirali su od nas, koji smo voleli te pesme. Mozda EKV nije imala toliko koncerata na fudbalskim stadionima; ali zato trebalo je da se mnogo i crveno potrudis da dobijes kartu za Dom Omladine. Ili u Kuluscu. Ili pak u Ljubljani. Ko je od ovih drugih punio 5 dana za redom sobu sa pravom svirkom?
Pola gimnazijskih dana Rak, Milan (moj ortak iz klupe; bio je posebno ponosan na svoje ime), Novak, ja i tu jos po neko smo se mracno zajebavali na temu par godina za nas... Kako se blizio kraj gimnazije to smo se vestije koristili stihovima. A kad smo se konacno rasturili onda je svako od nas ponaosob, po prvi i jedini, pravi, istinski put osetio sta zapravo znaci biti zaista sam na ulici. Nekom morbidnom igrom slucaja, sinhro sa karajem nase
gimnazije dogodila su se jos dva velika kraja - 1991. je YU New Wave prakticno nestao, da
ne pominjem onaj drugi kraj. Nisu
vise bile dovoljne reci, samo obicne reci... I onda ako sam nekud stigao bilo je to iznutra. Jedino sta covek u stvari moze da sacuva i ponese, jeste ono u sebi, u sebi i nikako spolja. Uspomene su rasle, ozivljavale, osvetljavale, i ja sam polako se vracao pisanju. Da bih zavrsio neku pricu koja mi se motala po glavi bukvalno godinama (eto kad se saberem, ispade od 1988., dakle dodaj oduzmi 5-6 godina), polomio sam vrat da dodjem do kopije EKV-ove "Ljubavi". (Retki su ljudi sirom grada Cikaga koji znaju za "Ljubav"). Danima i nocima, poput slonova na indijskom crtezu, sam sedeo u sobi za ovim istim ekranom, slusao album na slusalicama i kucao. Cudno je to. Jednog trenutka samo osetis, gotovo je. Kraj price. Onda, doslovce istog sata keva udje u sobu i kaze da su javili na radiju da je Milan umro. Eto, do ovde se culo. Istog dana. |
 |
||
| Srdjan Lukic Februar 1997. Chicago, USA
|
Onda ti dodje da posaljes sve dodjavola, dodje ti da pustis glas iz grla, bas kao sto je to nekad decak iz vode cinio... Imao je trag pod levom miskom. A mi mislili da je on to samo lar pour lar, pesme radi, pevao da je ostalo jos samo par godina. Opet i opet, EKV pesma se vraca da nas nosi i uci, kao da, i kao ne ne ne... Ne zelim vise ni da se secam svega toga. Hocu da zaboravim, ovaj dan i prosli dan... ...Onda ono sranje na USENET alt.beograd gde su se hrabri net-oratori nasli da seru i svadjaju se preko Milanove citulje. Mislim bili su bas... Ali neka. To je ono sto se zove "Aut".
Zivot ljudi uzimaju olako. A nije mala stvar. Za cas se sve obrne, i ne primetis a ono vec dolazi jesen, u kozi, dolazi jesen (mirise na voce i budj)... Eto posle cujem da je Milan svega tridesetak dana ranije saznao saznao sta ga ceka. Prolazi vreme, kao mreskanje vode. Elem... ma koliko vremena da prodje, opet i opet, uvek mi nekako neobicno tesko dodje, kad sagledam i shvatim da nece vise biti novih pesama Ekatarine Velike. Nikako da to shvatim. Njihova muzika je pre svega bila o radosti, o sreci, o postojanju. O ljubavi. Taj duh i dalje provejava, njihova muzika je i sad isto tako ziva, bliska, jaka. Doduse, ovo malo snimaka na trakama sto je ostalo, kao i sve, odmice, kap po kap. A gore u nama je bujica reci, jel' da. Uz obavezno gorak osecaj, opet evo docekujem jos jedno jutro za ekranom i sa slusalicama, i dalje zureci pred sobom u onu istu predivnu zgradu, sa balkonom i zidom u divljim ruzama. Mnogi od vas citajuci ove redove, koji ste - nesto pre ili kasnije - odrasli na istim recima, istih pesama, seticete se kako magla ceslja pramen na ulici: svi smo mi odrasli u tom, jednom istom Getu... Pesme imaju sporo ali snazno dejstvo u formiranju stvarnosti; ako je EKV ikada bio minimalisticki prema spoljnom svetu -- onom u kome smo svi mi izgubili ponesto, onda je utoliko njihovo stvaralastvo okrenutije, veselije, dobronamernije prema svetu unutar nas, svakom ponaosob. Ozivljavajuci, osvetljavajuci, obogacujuci. Danas smo mi taj Atlas, sa kuglom iznad glave. Mozda malo vise svesni toga. Mozda...
|
|
nisu bili masovni poput onog, (kako se zvase...), cak im intervjui nisu ni
nasta licili. Koncerti su bili jaki i nabijeni, ali Bojan ko da je nem bio, a i Milan bi
mu se odmah tu pridruzio cim bi skinuo gitaru. Mada ono sto su se posvadjali sa novinarom
Rock-a, im i ne zameram. Magi je uvek bila klasa. Secate se njene pojave u emisiji o
apsolutnom sluhu? Tip udari o klavir, a ona odmah izvuce harmoniju od datih tonova. Mislio
sam se, eh kad bi im dopustili dupli album...
I sta onda, kad popijes 
