Margita StefanovicMargita Stefanovic
Sacuvati sebe promenama
NIN 29. Novembar 1989. Intervju Petra Popovica

"Vetar dise gde hoce a glas njegov cujes a ne znas otkuda dolazi i kuda ide"
Jovan 3.8

"Ostavljam svakom da zivi prema svojoj naravi i slazem se da ljudi umiru prema onome sto smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da zivim sa svojom istinom"
Spinoza

Ove dve misli se nalaze izmedju onoga od cega zavisim a ne znam sta je a zavism celim svojim ustrojsvom izmedju neke moje stecene istine i postenja prema samoj sebi

Beograd je tokom poslednje decenije dao jugoslovenskoj rok-sceni neke od najistaknutijih, najtiraznijih, najatraktivnijih i najvoljenijih grupa. Izmedju njih "Ekatarina Velika" se izdvaja po mnogo cemu. Vise od sedam godina i sa sest albuma hoda sa vetrom uz lice. Zbog eventualne popularnosti ili uspeha nije se odrekla muzike koja pre nje ovde nije svirana ni, van uskih prostora, slusana pa tako i nije imala mogucnosti da se medijski potvrdi.

Ekatarinu Veliku cine cetri kreativne licnosti: Milan Mladenovic, gitara i glas, Bojan Pecar, bas-gitara, Srdjan (Zika) Todorovic, bubnjevi i Margita Stefanovic, klavijature.

Pre "Ekatarine" margita zvana Magi nije svirala rok. Bila je pespektivni pijanista klasicne muzike i talentovani arhitekta. U njenoj lomnoj pojavi krije se najinteresantnija osoba zenskog roda koju ovdasnja scena ima. Klavijaturista izuzetnih mogucnosti, aranzer ciji apsolutni sluh otvara nove prostore u muzici grupe i autor tekstova koji odrazavaju jednu autenticnu duhovnost. Nacin na koji se ne stedi od posvecivanja muzici, obrazovanje koje izdvaja od predrasude o ucenosti rokera, znanje koje joj daje sigurnost i doza fatalne misticnosti koju kao zena emituje ujedno su zbir pouzdanih sila ujedinjavanja razlictih i tesko dokucivih energija koje deluju unutar "Ekatarine". Valja reci da se Magi oprobala kao saradnik na drugim zapazenim plocama, autor je muzike za pozorisne predstave "Klasni neprijatel" i "Tri sestre" Nedavno je pravila muziku za tv-dramu "Plavi plavi". Radi neke kompozicije za dogovoreni film.

Sa svojim bendom upravo je dozivela nesto sto niko drugi nije: podjednako odusevljeno su docekani i voljeni u Zagrebu i Beogradu. Halu u glavnom gradu Hrvatske rasprodali su dan ranije a u Beogradu sest puta repunili su dvoranu Doma Omladine.

U Milanu se nalazi istinkt i urlik uspeha. Kicma je Srdjan. Rokenroj je u Bojanovim krajnostima. Ali tajna svega se krije u Magi. Na zidu njene kuce kisa i nove generacije su sprali prvi grafit Beograda osamdesetih "Margita je decak". Nova ruka je vecnim slovima ispisala "Prozor mora pasti".

Margita u intervjuu za NIN govori o svom odnosu prema:
klasicnoj muzici
arhitekturi
uzorima
1968.
strahu
politici
pesmi "Zemlja"
Ekatarini Velikoj
publici
Novom talasu
Kraju 80tih

Intervju Margite Stefanovic za NIN

NIN 29.11.89., feljton "Osam iz osamdesetih": osamdesete godine u domacem roku su dale masovnost, neslucene tiraze, tri velike histerije, nove rekorde izrazene u publici i parama. Beograd kao glavni grad rokenrola dobio je nesto novih, nesto starih talasa, prve proboje u svet, nekoliko oformljenih disko kuca, puno privatnih i inicijativa i pokojeg novog predvodinak. Nin ce u nekoliko narednih brojeva pokusati da podseti na deceniju koja se zavrsava kroz sudbine najznacajnijih i najuticajnih aktera zlatnog doba naseg rokenrola.

 

 

...Uzasno sam mazna i uzasno mirna. Kad mi je dobro onda mi je stvarno dobro i nista mi drugo ne treba. Takvih osecaja najvise imas kad sviras...

 

 

...Kad toliko dobro savladas svoje telo, sposoban si da sve elemente koristis da izgledaju kranje slobodno i lako, da mozes da vladas muzikom, prostranstvom, emocijama i, razume se, telom...

 

 

 

 

 

...Bojim da se probudim a da su granice zatvorene. Strahujem da se odjendom ne mogu prepoznati...

 

 

 

...taj se problem sastoji u tome sto unapred postoje date vrednosti koje se vec ne postuju, koje se svakih deset godina menjaju, stare ponistavaju, vrlo brzo uspostavljaju nove za koje niko nije siguran ni koje su to vrednosti...

 

 

 

 

 

 

Verujem da je masovnost koju nasa muzika poprima bazirana na nasoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko ce ti se vratiti od te publike.

 

 

 

 

...Svima nam je zajednicki taj slovenski gen. Ono sto je kod svih razlicito to je vaspitanje, prica iz koje je dosao...

 


...Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadzbini, imam odnos prema zemlji.
Prema necem odakle svi poticemo. To u muzickom smislu kod benda nije etno odnos, vec genetski odnos...

 

 

 

 

 

 

 

Ubila bih se da sviram deset godina i da zbog politcke situacije budem prihvacena od mnogih ljudi. Kakve to ima veze sa mojim zivotom, mojim sviranjem?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Silazis, a svaki stepenik je sve veci, sve sporije ali sve sigurnije i definitvnije ka dole…

"Znam da je meni zivot mogao da izgleda sasvim drugacije da ovo nisam uradila a sada znam da bih se ubila da sve ovo nisam radila" Bas si tako rela. Sta si pri tom mislila?

Mislila sam na celokupno iskustvo koje imam kroz "Ekatarinu". Kada normalno zivis imas prijatelje, svoju porodicu, imas nesto sto je relativno uredan zivot. U mom normalnom stabilnom zivotu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog kakve psihicke ili ne znam kakve nestabilnosti vec zbog stalno trazenja u svim mogucim oblastima umetnosti i zivota.

Kada se desila muzika, odnos prema svim konstantama u mom zivotu se bitno promenio. Kako prolazi to vreme otvoreno ovo sviram tako se u tom ogledalu vremena sve jace i uocljivije vide ti neki slepi putevi koji su se zatvorili jer je "povukla" ova glavna linija sviranja. Ti slepi mali putevi su nekakvi moguci zivoti; pocevsi od toga da sam mogla imati coveka sa kojim zivim, porodicu kao jedan zivot, pa, ne znam, karijeru pijaniste, karijeru arhitekte.

Da li ti je sada zao sto si dve velike mogucnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?

Jedino moze da mi bude zao karijere pijaniste jer sam tu dosla do odredjenog stepena u razvoju. Ali satisfakcija je sto, svirajuci na ovaj nacin, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava. Ovde se radi o jedino drugacijim punjenjenjima nego u klasicnoj muzici. Osecaj moci, osecaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira sto si u kranjoj liniji reproduktivac, mnogo je jaci u klasici.

Postoji li neko od tvojih ispisnika ko je uspeo?

Pogorelic. Isli smo kod istog profesora, Rusa Timkina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da cu ja otici u Moskvu i da se necemo videti pet godina a Iva je otisao. U svemu smo se takmicili. Jedina stvar koju je on znao a ja nisam je trik sa jezikom i to sam morala da naucim (demonstrira)… Tamicili smo ko ce vise puta da ide na televiziju, ko ce da ima vise solistickih koncerata.

A u arhitekturi, ge mislis da si stala s obzirom na to da imas jednu veliku nagradu u Japanu?

Arhitektura je jedna cudna oblast. Kad mislis da postujes neke onako medjunarodno osvojene norme ponasanja i razmisljanja onda otkrijes da oni koji osvajaju nagrade i dobijaju konkurse, koji se bave ozbiljno u svim tim, ne postuju nista. Ustanovis jedan svoj kriterijum koji glasi: To je dobro zato sto ja kazem da je to dobro. Imajuci na umu taj kriterijum mogla sam da radim relativno dobro ali nisam imala sanse da radim. Onog trenutka kada sam dobila nagradu u Japanu ja vise nisam mogla da crtam i pomazem ovom ilim onom profesoru, jer… idi radi sama, sta cu ti ja?

I kad si ostala sama?

Onda me je jako okupirao rokenrol. Mozda mi je zao sto ne radim arhitekturu. Imam resenje za postiplomske studije kojima sam pocela da se ne bavim pre neku godinu.

Da li se kajes sto si izabrala rokenrol a zrtvovala dve izvesnosti?

Ja sam cudna priroda koja se nikad ne kaje. Uz pomoc moje profesorke klavira naucila sam da se u zivotu nista ne mora osim da se umre. Meni su se tako smirile mnoge nesigurnosti, medju kojima i to kajanje. Za zenu i za jedinicu, za tipican proizvod, ako hoces, naseg skolskog sistema sezdesetih godina, za jedno stvorenje koje je bilo kretenski dobar uvenik, ovi potezi u zivotu, raskidi sa svim konvencionalnostima i ti drasticni raskidi u karijer i u izboru stvari sa kojima cu se baviti, nisu bili jednostavni. Ali kad malo bolje pogledas, sa cim god da sam se bavila, bilo sta da sam radila, jedine pare koje sam u zivotu zaradile bile su od muzke. Kao korepetitor, autor poziorisne muzike, koautor u monodrami ili clan "Ekatarine".

Kakav je za tebe bio sok rokenrol ako se zna da si osoba iz drugog sveta obrazovanja i vaspitanja?

Totalni sok. Vrlo dobro se secam mojih pocetnih osecaja. Uzasno sam mazna i uzasno mirna. Kad mi je dobro onda mi je stvarno dobro i nista mi drugo ne treba. Takvih osecaja najvise imas kad sviras.

Mozes li govoriti o svojim uzorima, o autorima kojih se drzis?

Otac. Uvek je bio deo postenok kontinuiteta. Ugradjen je u televiziju, pozoriste i moj zivot (Slavoljub Stefanovic Ravasi). Pravio je sve iz pocekta. Spavao u pozoristu, ni ocemu drugom nije razmisljao i tako ceo zivot.

Drugh uzora svesno nemam. Vrlo me je zanimala mogucnost vezivanja arhitekture i muzike Grka Kenaksisa, arhitekte koji je radio sa Korbizijeom. Radio je mandastir u Otouretu i bio je opcinjen prozorima. U velikoj staklenoj povrsini manastira koji gleda na dvoriste, napravio je tanke a siroke betonske stubice i rasporedio ih je kao zice na harfi. Ti stubici davali su neverovatnu sliku, igru svetala i senki, preprletali se, sirili, razvlacili. Arhitektonskim sredstvima napravljena je nema muzika.

Uzeo je da pravi svoju muziku tako sto je zeleo da se u velikim prostorima slusa ta muzika. Ksenakis mi je uzor u tom smislu sto nudi nacin kako se moze povezivati jedno i drugo. Ima nacina da se u okviru arhitekture mogu spojiti muzika i arhitektura a mozes to uciniti i direktno.

Jednom si rekla kako ti je zao sto ’68 nisi imala vise godina nego sto si imala. Sta si pod tim podrazumevala?

Sve. Bojim se da ovo sto sada radim nije neka frustracija, neko nadomestanje mog direktnog neucestvvanja u to vreme. Tada sam bila drugi, treci osnovne i pisala sam zadatke o Vijetnamu. Mama me je vodila da gledam demonstracije, kako to izgleda. Dozivljavala sam sokove sto moju mamu ne pustaju da me prati u muzicku skolu "Stankovic" koju su bili okupirali studenti.

Mislim da bismo svi mi, Milan, Bojan i ja bili mnogo cistiji, bilo bi nam lakse mnogo lakse pred samima sobom da smo onda ziveli.

Kako sada dozivljavas reflekse iz tih uzbudjenja iz 1968?

Moj problem sa dansnjom situacijom je u tome sto ne mogu da se identifikujem ni sa kim i ni sa cim. Ovi ljudi koji danas dozivljavaju podrsku i masovna obozavanja i sa istovne i sa zapadne strane, iz bilo kog dela zemlje, to su ljudi koji su takodje ziveli te 1968, te 1974 ili te 1981. Godine. Ja ne da im ne verujem sto su oni tada ziveli pa radili ovo ili ono, nego jednostavno im ne verujem sto ih se ne secam.

Cinjenica sto pojam smrti nije do kraja obradjen u marksizmu, ne daje za pravo ovim ljudima koji se smenjuju na vlasti da unistavaju ili ponistavaju svaku generaciju pre sebe. Generacije posle rata nisu znala sta je i ko je Nikola Tesla dok se nije resilo ko je on u politickom smislu. TO su ruzne stvari koje vaze i danas. To sto se nesto menja dobro je i drago mi je, ali bih ja da se to malo drasticnije promeni.

Sada na MTV ide serija ekoloskih reklama i opomena koje se zavrsavaju sa jednim poklicem, koji su krajem sezdesetih imali MC 5 na koncertima "Ako nisi ucesnik resenja onda si deo problema!" Ceo nas problem je u tome sto najveci deo ove muke je kako formulisati resenje. Na ovim prostorima ta su resenja i dalje mnogo komplikovana. Kod Madjara i Poljaka, jeste da su to jednnacionalne i jednoverske zemlje, ali se ide ka pojednostavljanju problema. Kod nas se jos jedino ide na komplikovanje po svaku cenu.

Koje su ti umetnosti izazovne, pored muzike?

U prvom redu, vajarstvo. Sposobnost coveka da nekim minimalnim sredstvima stvori neko svoje pismo kojim ce se izrazavati. Knjizevnost je jako lepa i interesantna, ali sam po prirodi vrlo nestrpljiva. Tu je i balet. Problem tela i problem harmonije. Kao i u muzici, kad sviras klavir, moras da savladas odredjenu tehniku. U baletu je ta tehnika uzasno protiv prirode. Sve je tako stvoreno da maksimalno muci telo, da ga steze, zateze, krivi a telo se otima i prelazi preko svega toga. Kad toliko dobro savladas svoje telo, sposoban si da sve elemente koristis da izgledaju kranje slobodno i lako, da mozes da vladas muzikom, prostranstvom, emocijama i, razume se, telom.

Bojis li se svakodnevice?

Bojim se da se ne probudim ili se bojim da se probudim a da su granice zatvorene. Strahujem da se odjendom ne mogu prepoznati. A ne mozes da se prepoznas zato sto ne dobijas nikakvu potvrdu sebe ili nekakakvih svojih vrednosti. Ta potvrda bi se ogledala u tome, sto se podrazumeva u zemljama civilizovanog kulturnog kontinuiteta, sto si deo prosperiteta u perspektivi, kontinuiranog napredovanja, makar i u odrzavanju tog kontinuiteta.

Problem je sa nepriznavanjem tebe kao zene ili tebe kao muskarca, strucnjaka ili gradjanina, coveka. Taj se problem sastoji u tome sto unapred postoje date vrednosti koje se vec ne postuju, koje se svakih deset godina menjaju, stare ponistavaju, vrlo brzo uspostavljaju nove za koje niko nije siguran ni koje su to vrednosti.

Bojim se besmislenosti nase konacnosti. Ne u smislu zivota ili smrti nego u drustvenom smislu. Ne moze najbitniji covek, koji je vazan svim ljudima, da kaze kako nece da se bavi politikom. To nije fer. Sta je za onima iza? Sta je sa decom, na kojoj ces sanici njih ostaviti?

Mozes li govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadzbini s obzirom na to da je jedna vazna pesma koju si napisala, Zemlja, upravo na tu temu?

Otadzbina je srpska rec, domovina je hrvatska rec. Ceo zivot sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana cula: Kako domovina? A gde je otadzbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadzbini, imam odnos prema zemlji. Prema necem odakle svi poticemo. To u muzickom smislu kod benda nije etno odnos, vec genetski odnos. Cinjenica je da su sve nase pesme teske, krvave i slovenske. To je isto kao sto Portugalci imaju tu pesmu koju svi pevaju i placu kad su pijani. Tako nam se i ta nasa "Zemlja" cupa svaki put kad je sviramo. U kranjoj liniji to je tragedija slovenskih zivota.

Kakvu si sliku imala kada si ispisala "ovo je zemlja za sve nas, za sve nase ljude"? To je bilo pre ovih drasticnih podela.

Najbanalnija slika: lezis ispod drveta, sunce, zemlja ti jako mirise. Zemlja u Sumadiji jako mirise. Nacin na koji je mekana, nacin na koji te prozima, nacin na koji je crna ili crvena bas te pleni. Vuce.

Svi imamo puno srece sto smo ovde rodjeni, a svi kukamo sto nismo rodjeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispricana je jako jasno a ako ne mozes da je prepoznas onda si lud. Zemlja nas nije zapocela pa ostavila, ona nas je izdrzala uzasno dugo. Sve price o seobama, o malim cudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari, sve su to price koje je ta zemlja istrpela uz mnogo zivih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se isprica prica o toj zemlji. Uvek se dobije na parce ili se prica pod laznim imenom ili se neka cela zemlja svodi pod jednog coveka, sto je iskljuceno, sto niko osim nas ne radi. Zemlju svedes pod jednog coveka a onda vlast razvodnis ne na imena i prezimena nego na tela koja su svemu strana.

Da pricamo malo o "Ekatarini" Sta muzika grupe zasluzuje?

Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada nicemu. Ona ide od pocetka uz vetar. Svako od nas je pod uticajem svega sto se desava i onoga do cega licno dodje. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo neku univerzalnu muziku koja ne pripada nicemu, koja je samo nasa muzika. Bilo sta da sviramo to ce zvuciti kao nase.

Verujem da je masovnost koju nasa muzika poprima bazirana na nasoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko ce ti se vratiti od te publike. Ljudi se u trenutku zalepe za jedan deo neke emocije koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.

Zao mi je sto ne zivimo u nekoj drugacijoj, zdravijoj zemlji, sto svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prezimeniji pa da neke stvari drugacije funkcionisu, da se drugacije definisu. Onda bismo drugacije razmisljali zasto je odnos prema "Ekatarini" bio kakav je bio ili zasto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i posteno.

Postoji li opasnost da muzika prestane kao pokretacki razlog?

Bojim se stalnih izazova naseg svakidasnjeg zivota, politckih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskusenjima u gradskom zivotu. To je nesto sto te lomi. Nemamo neki zacrtan zivot, osim muzike tako da svakog trenutka nesto moze da izleti. Medjutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano vraca te i sve vise vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi mozes da napravis izlazi i izbor.

Mi nikada nismo mislili niti nam je ikada bio cilj da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili da jednog dana budemo jedini. Od pocetka imamo, a verujem da ce tako ostati, isti rezon – nasu muziku.

Kako bi nekome manje verziranom objasnila "Ekatarinu"?

Svima nam je zajednicki taj slovenski gen. Ono sto je kod svih razlicito to je vaspitanje, prica iz koje je dosao. Od kranje racionalnog i za sve talentovanog Srdjanja, do kranje intuitivnog coveka kao sto je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osecaja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonacne mastovitosti. Zto su cetri strane uzasno jakog kvadrata koji se stalno i brzo okrece. Kao da je napravio ego na rupe, koji nam odvojeno od nas radi svasta ali smo svi jako zavisni od njega.

Kako gledas na iskusenja kroz koja prolazi ovdasnji rokenrol?

Nadam se da ce za pedeset godina biti sve u redu. Moj otac je pre pola veka, recimo bio u slicnoj poziciji kao ja sada. Pravio je sve iz pocetka.

Ono sto te ne uplasi trajanjem govori koliko si posten u svemu tome. Nama zapravo nedostaje u svemu nesto sto traje. Nesto u sta imas poverenje da je proslo iskusenje vremena. Znas ono, zgrada sa natpisom "Osnovano 1789". Ne postoji nesto sto traje, sto se pazljivo cuva i odoleva na pouzdanim temeljima.

Koja vrsta publike vas slusa?

Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili izmedju "Bitlsa" i "Stounsa" dilema onih koji nas biraju jeste: mi ili Bajaga. Sa nama dobijaju emotivnost a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.

Kako sada vidis generaciju beogradskih muzicara koja se oglasila na pocetku osamdesetih: "Idoli". "Sarlo Akrobata", "Elektricni orgazam"?

Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, sto je steta. Koja ("Disciplina Kicme") je genije koji tera i dalje ono sto je Gile ("Elektricni orgazam") trebalo da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije. Njihovi poceci su slicni a razlozi drugaciji. Milan ("Sarlo Akrobata". "katarina II", "Ekatarina Velika") svima je nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcionise i svi komentari na njegov racun proisticu iz nepoznavanja njega kao licnosti.

Problem je u tome sto na pocetku to nisu bile grupe prijatelja ili ljudi istog socijalnog porekla koji su sa zajednickim razlogom krenuli da sprovedu svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muziku, sto znaci da prihvataju u svemu postovanje nekih zakoniotosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira sto jos zivi ta muzicka beskompromisnost.

Verovala sam da ce se to razvijati. Kako se niko nije prikljucio, niko se nije oplodio, nista pretvorilo u nesto novo osim sto se iz "Sarla" napravila "Disciplina kicme" i "katarina druga". Nista dalje.

Ljudi koju su u svemu tome medijski ucestvovali takodje su otisli na neke druge stvari, sto objasnjava njih i sudbinu svega.

Da li ti je cudno sto je "Ekatarina velika" jedna od retkih stvari koje su sa podjednakim odusevljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?

Nije mi cudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strasno volela? Da li bih pevala o ruzama koje mi zivot cine malo lepsim? Ubila bih se da pogresno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da zbog politcke situacije budem prihvacena od mnogih ljudi. Kakve to ima veze sa mojim zivotom, mojim sviranjem?

Nama se na jako tezak nacin desavalo samo ono sto smo mi hteli da nam se desi, a to je da nasa stvar bude iznad ili pored tekucih stvari. To ljudi izgleda, prepoznaju svuda.

Kako vidis kraj ove decenije?

Krajnje vreme je da se jednom zavrsi. Moj osecaj osamdesetih je kao jedno veliko silazenje. Silazis, a svaki stepenik je sve veci, sve sporije ali sve sigurnije i definitvnije ka dole…

Ocekujes li neki lift?

Lift sa vetrom u ledja? Mozda vec radi a da mi ne znamo.

Mogu li te, na kraju, pitati, kako sebe zamisljas za deset godina?

Nemogu da vidim. Macke zazmure kad gledaju u buducnost.

 

Vrt
Vrt

EKV WEB was first lounched on February 28, 1997
by Lukic Communications  and Firchie Drum Company.

Copyright 1997, 1998 Lukic Communications.