Slavka Jovanovic, 1984: "Cetri bajke Katarine II" Rock, July, 1984.

Svako ima pravo na prvu dobru plocu. Vecina to pravo nikada ne iskoristi. Srecom, postoje i oni drugi. Recimo Katarina II. Oni dolaze. Nose ono drugacije u ocima, mislima, recima, verovatno i osecanjima. Magi, Milan, Bojan i Firchie su tu da ispricaju cetri bajke koje govore o svakom od njih.

Bojan bas gitara 1960, ovan	Dva balona Ja cu najpre da ispricam pricu o zutim i plavim balonima. Napisao sam je u trecem ili cetvrtom razredu osnovne skole i mnogima se dopala. Posle sam ponovo pokusavao da napisem nesto slicno, ali nikad nisam uspeo tako dobro i tako lepo da "iskazem" sebe. Dakle, kednom, vrlo davno u nekoj dalekoj zemlji, postojao je svet u kome su ziveli plavi i zuti baloni. Bio je to prljav i zao svet. Ali u tom svetu jedanput godisnje odrzavao se jedan praznik na kojem bi se uvek nasli jedan plavi i jedan zuti balon koji bi se vezali koncima i vinuli visoko i daleko u nebesko plavetnilo. Dva balona su dugo cekala taj dan. I on je dosao, baloni su se upleli i otisli u nebo. Ali gore se zuti balon odjednom uplasio i pozeleo da pobegne. Plavi ga je je vukao i smirivao, ali su se ipak razisli, jer se zuti vratio dole na zemlju, a plavi je odleteo suvise visoko da bi ga pratio nazad. Ja sam kao mali verovao da cu naci svoj balon plavi ili zuti i da cu njim odleprsati. kada sam odrastao, shvatio sam da sam medju crvenim i crnim balonima a mi u "Katarini" smo svi sareni baloni. Sareni smo spolja, a unutra smo jednobojni. I muzika nam je takva, sarena, a jednobojna unutra. Ali prica o plavom i zutom balonu uvek ostaje.
Milan gitara, vokal 1958, devica	Tolstoj, "Tri isposnika" Necu da pricam nista svoje, pogotovo ne iz detinjstva. Pricacu jednu Tolstojevu pripovetku koju sam iimao jos u skolskoj citanci i koja bi mogla da posluzi kao vrlo iskonska i iskrena krilatica zivota. Ona se zove "Tri isposnika", ali nije religiozna. Ruski vladika je krenuo iznajmljenim brodom zajedno sa nekoliko prijatelja na hadziluk u Jerusalim. Vladiki je bilo dosadno na brodu i vreme je uglavnom provodio pricajuci sa starcima koji su krenuli da posete Hristov grob. U razgovoru sa njima i sa kapetanom toga broda je saznao da se u blizini puta kojim se krecu nalazi jedno ostvo na kome zeive tri isposnika, tri starca koji su posetili ceo svoj zivot tome da zive cisto i umereno. Kapetan broda nije hteo ni da cuje da skrene sa puta nekoliko milja, ali mu je vladika platio i oni su uskoro na horizontu ugledali tanku liniju. To je bilo ostrvo. kada su se priblizili ostrvu, ugledali su tri prilike, jednu visoku, dve manje. Kada su se jos priblizili, raspoznali su tri seda starca, cije su se duge brade lelujale na vetru. Bili su bez odece. Vladika i pratnja su sisli u camac i iskrcali se na ostrvo. Starci su ih docekali odusevljeno. Pipali su im odecu, gledali, pricali nepovezano jer godinama nisu videli ljudska bica. Vladika je iz razgovora sa njima doznao da su tu vec 40 godina i da sluze bogu... Kafa je hteo zajedno sa njima da obavi molitvu, utvrdio je da oni neznanju ni jedne jedine reci iz Svetog Pisma. Zatim je poceo da ih uci i to je trajalo citav dan. Posle svega toga, starci su na jedvite jade naucili molitvu, vladika ih je blagoslovio i ostavio im Sveto Pismo, iako nisu znali ni da ditaju ni da pisu, i vratio se camcem na brod. Vec je pala noc i po mirnom moru brod je klizio kao po ulju. Presli su vec nekoliko kilometara i polako gubili ostrvo iz vida kada je posada primetila da se iz pravca ostrva prema brodu krecu tri tacke, koje su postajale sve vece i vece. Posle nekog vremena, videli su starce kako idu prema brodu, jedva dodirujuci stopalima povrsinu vode. Brod se zaustavio i starci su prili na nekoliko metara brodu, vicuci na sav glas i pruzajuci Sveto Pismo vladici. Govorili su da su zaboravili molitvu, a vladika je pao na kolena pred njima govoreci da oni nista od njega ne mogu da nauce i da im ne treba Sveto Pismo, jer su oni sveti ljudi.
Magi klavijature 1959, ovan	Cvece i haos Vezana sam za istoriju kao Spanija. Kada sam bila mala, cesto sam sanjala san u kome se krecem prekrasnom livadom, saginjem se i pokusavam da izaberem cvet koji cu ubrati ali kako koji dotaknem, on se osusi. Kao mala bila sam vrlo debela, mada sam tu svoju debljinu videla kao nesto sto cu da "skinem" sa sebe. Ta slika "skidanja" ili kretanja ka cvecu jos uvek traje kao neka stalna frustracija. Kad dugo vremena sviras, cesto mozes da zaspis, ne zbog muzike vec zbog haosa u glavi. Dugo nisam imala klavir. Kada sam ga dobila, bio je to onaj na kome se Ljubinka Bobic slikala gola i u kome je bio nastanjen jedan mis. Moji nisu hteli da ga prodaju cak ni Nedeljku Bikicu jer nije imao dovoljno nova. Najezim se kada malo vise reazmislim koliko je uopste, nekom potrebno ovo sto radim. Acaki dan mi se zbog toga pretvara u haos, a ljudi ovu muziku i sviranje smatraju hobijem. Inace haos ovako izgleda: mama -- tata -- telefon -- D'Boys upadaju u taxi, Pedja pita "Sta vam je sa auspuhom", pitaju nas gde vezbamo? U kartonskoj kutiji koju svaki dan neko zaliva. A mi tako treba da vezbamo i da naucimo da budemo jedni sa drugima. Sad cemo da pravimo "diverzije" tipa one nedavne svirke u "Knezu". To cemo ubuduce da radimo po sedam puta na sedam mesta. Vazan je kontakt sa ljudima. Moj horoskop je potuno identican sa horoskopom Aleksandra Makedonskog, zar to nije dovoljno?
Firchie bubnjevi 1962, devica	Ja imam dve price. Kratke ali dovoljno jasne. Jednog dana, jako mali vracao sam se iz skole. Iznenada, na ulici, uhvatise me dva druga i pocese da me tuku i sutiraju u nekakvom blatu. Meni krvari iz usiju, naidje moja keva i oni pobegnu. Ona pocne da vice: "Budalo jedna, zasto ih nisi udario, zasto se nisi branio?" Ja je pogledam, onako musav i krvav i kazem "To bi njih bolelo". Druga prica je najkraca na svetu. Jednog dana ostavim violinu i sednem za bubnjeve. Ali violinu i dalje volim.