EKV je jedan od najkvalitetnijih bendova u Jugoslaviji – uglavnom se slazu i muzicki kriticari i publika. Na sveni predstavljaju sjajno uigrani kvartet koji oko sebe siri zestoku svirku, punu pritajene agresije i emocije. Tonovi koji "izlaze" iz njihovih instrumenata, pakleni su i eruptivni, dok su stihovi gorki i opori. Njihov ritam i snaga nude nove inspiracije, izazivajuci pritom nove "filmove". "Oni" se furaju na intelektualnost i nekumunikativnost… Njihov vodja, Milan Mladenovic, covek pun cemerne gorcine i ocigledne neprilagodjenosti. Ovaj put, specijalno za "Cao" prica….
 Iako "Cao" nije bio naklonjen EKV-u a pogotovo ne Milanu
Mladenovicu, casopis je tokom 1989. objavio dva njihova razgovora. Po meni, muzika nije samo dobro "prasenje" po gitari ili savrseno pevanje bez distoniranja, vec kroz pesmu moras da pruzis i neki sadrzaj! Uneses nove motive i pojmove. Jednostavno, da pruzas nesto novo, jos nedozivljeno. ...Nasi stihovi ne zahtevaju slepo ponavljanje, vec dozivljavanje … ...Nas problem bio je u tome sto smo morali da naucimo publiku da nas slusa i u isto vreme dozivljava. Nasa glavna osobina je – upornost, a ne potpadanje i predavanje malogradjanskoj sredini. ...Zivimo u relativno maloj zemlji, da bismo je sad delili na zagrebacku, beogradsku, titogradsku publiku. U svakom delu, ove nase prelepe zemlje, imamo svoje sledbenike... |
Pocetkom osamdesetih, kao zatocenici new wave pokreta,
zajedno sa Kojom ("Disciplina Kicme") osnovao si bend "Sarlo
Akrobata". No, to nije dugo potrajalo i rasturili ste se. Od tog vremena koja je
koristio svaku sansu da te sto vise napada: zalio se, kako si poptino izneverio vase
zajednicke zelje?! Milan: Nemam pojma! To nije dopiralo do mene. Ako i jeste – zaboravio sam! U principu, njegove intervjue i ne citam! Nije mi jasno koje su to nase zajednicke ideje, a sam ih izneverio? On i ja nikad nismo imali zajednicki smer "putovanja". Nas dvojica se, kao licnosti, mnogo razlikujemo. Dok smo radili zajedno, bilo nam je interesantno i moglo se svasta ocekivati… A to sto Koja kaze, da sam "zastranio i poceo da skrecem u pop-manir" – nije u pravu! Njegova muzika vise naginje pop-rocku nego moja. Mislim da je glupo sto poredi sebe i mene, pozivajuci se na neke ideje, koje je, mozda, u nekom trenutku i bilo. Bitno je da nisam izneverio sebe i svoje poglede! Jer, kako vreme prolazi tako se i ljudi menjaju: ono sto je bilo juce, nece biti danas, pa cak ni ovo danas ne moze da lici na ono sutra… Recimo, ovo mi je nesto zanimljivo i budi u meni pokretacke nagone, postoji mogucnost da vec sledeceg momenta postaje sve to beskrajno nerazumljivo: ostavlja me pasivnim, ne inicira me na razmisljanja, a samim tim ni na aktivnost… Ne treba se braniti od promena, koje dolaze kao normalni deo zivota. U skladu s tim i meni se desavaju promene koje su vezane sa sferama mog interesovanja. Prema tome: ne trazim i ne zahtevam od Koje, a ni od ostalih ljudi da me shvate i najmanje prihvate. Da ponovim: dozvoljavam da svako ima pravo na neki svoj nacin i stil zivota. Milsim da sam jasan! Zato vise ne bih razgovarao na temu "Sarla Akrobate" i Koje! OK!!! Cini mi se da ste na pocetku karijere, imali neku frku oko imena grupe? Milan: Verovatno mislis na "Katarina II", kako smo se prvobitno zvali i na danasnje ime "EKV"! Stvar je jednostavna: ime benda je bilo registrovano na jednog clana koji nas je napustio i samim tim zadrzao pravo koriscenja. Inace mi zvanicno postojimo od 1983. Godine, a prva ploca nam je izasla 1984. Godine. Izgleda da su vam kriticari bili naklonjeni od samog pocetka? Milan: Pa, mislim da nisi u prvu! Batrgali smo se sami, kako smo znali i umeli. Nasa pojava, na sveni, bila je nesto sasvim novo. Predstavljali smo avangardu -- tako smo se barem osecali. Recimo, u tom prvom naletu, ljudima smo izgledali beskrajno cudno! Tacno je da smo bili jedinstveni. Furali smo razlicite ideje i sadrzaje od ostalih bendova u Jugoslaviji. Osim toga, to je bio "zlatan" period sarajevske pop-skole, sto je samo pojacalo nas "raskorak". Margita, Bojan i ti, bili ste stalni clanovi benda, ali niste imali srece sa bubnjarim? Da li je tesko naci coveka koji ce propratiti jednu ideju kakvu si zagovarao od pocekta? Milan: Ne znam da li moze bas tako da se kaze. Tacno je da smo pre Zike (Srdjana Todorovica) promenili dva bubnjara, ali Zika se, ipak, bolje uklopio od svojih prethodnika. Nekako nam je vrlo "lako" usao u sistem. Mogu slobodno reci, imali smo srece sto smo sreli Ziku, jer je zaista, tesko pronaci pravog coveka, koji ce pratiti citavu stvar, ali iz mog ugla. Od 1985. Godine poceli ste meorskom brzinom da "furate" napred. Medjutim pravi uspeh niste postigli u Vama omiljenom SKC (Beograd), vec naprotiv u zagrebackom "Kulusicu". Kako to komentarises? Milan: Mi nismo jedini beogradski bend koji je postigao prvu popularnost u Zagrebu. Pre nas, to su vecu uradili "Idoli", "Orgazam", pa cak i pominjani "Sarlo Akrobata"! Po meni, identicna su zbivanja i u Zagrebu i u Beogradu a to je recimo bila slucajnost. Nije tesko, a ni neka velika mudrost, otici u Zagreb, napraviti dobru atmosferu i – svirati. Zivimo u relativno maloj zemlji, da bismo je sad delili na zagrebacku, beogradsku, titogradsku publiku. U svakom delu, ove nase prelepe zemlje, imamo svoje sledbenike. Ipak, kad bolje razmislim, sve prave stvari su pocinjale u Zagrebu, a neki normalni nastavak i redosled desavanja bio je u Beogradu. Ni sam neznam zasto je to tako. No, kad smo mi u pitanju, ne bih nas uspeh svrstavao pod pojam: "uspeha u Zagrebu". Medjutim, postoji dosta grupa u Jugoslaviji kao sto su na primer "Piloti" ili "Galija", koji nikad nece moci da predju tu barijeru republickih granica. Zato sto su iskljucivo orijentisani na vrstu muzike koja se slusa na jednom ogranicenom podrucju: u Srbiji ili Bosni. To sto oni sviraju, to je neka podvarijanta pop-muzike zasnovane na tipicno beogradskim motivima. Njihov nacin (muzickog) izrazavanja, ne dozvoljava im da budu "sire" prihvaceni. Po meni, muzika nije samo dobro "prasenje" po gitari ili savrseno pevanje bez distoniranja, vec kroz pesmu moras da pruzis i neki sadrzaj! Uneses nove motive i pojmove. Jednostavno, da pruzas nesto novo, jos nedozivljeno. Sasvim sam sigurna da je vasa muzika prepoznatljiva, a pritom se ne "ponavljate"; nasuprot toj cinjenici i dalje Vas napadaju da stremite ka komercijalnosti? Milan: Ne treba biti skroman: nasa muzika je vise evropska negoli jugoslovenska. Slusajuci neku nasu stvar, ti nikako ne mozes da steknes utisak da slusas recimo, tipicno bosanski bend, vec – engleski! Znaci, mi pruzamo neki novi osecaj, uvodimo nove motive sviranja, drugacija sazimanja instrumenata i samog teksta… Kad sam vec spomenuo pesme, onda moram reci da su i one i znatno razlicitije od na primer, tekstova "Merlina" ili "hari-mata-Harija"… Nekako su "punije", izrazajnije, bliskije shvatanjima danasnje generacije – barem onima kojima se mi obracamo. Nasi stihovi ne zahtevaju slepo ponavljanje, vec dozivljavanje… |
 Moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih zivotnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim zivotnim surovostima, a tek ponekad dozovolim imaginarnim snovima da "prosetaju" kroz neki stih. I to ucinim da se imaginacija nazire, kao kroz maglu... ...Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem ceka da nas proguta! A, iznad nas, razbuktala je vulkanska lava, koja pocinje da curi, rasteze se po nama – narodu!!! Sta bi mi sad mogli da uradimo?! Neznam ni sam! ...Kako neki mladic moze sebi da obezbedi penziju, kad nema posla do trideset i neke godine?! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti... ...Ovaj razgovor bih voleo da zavrsim porukom koja je upucena svima koji me (ne)vole: kroz zivot se moraju boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle borite se za svoju licnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lazni srebrnjaci i krivo "opravdane" norme uguse i opterete. Borite se za svoj zivot! |
Kriticari ti zameraju da su tvoji stihovi uglavnom
gorki i opori, ali izgleda da se nekima upravo to dopada? Milan: Da budem jasan: ne odobravaju "oni" koji ne shvataju "sta je pesnik hteo da kaze". Normalno je da onda ne mogu da ih ukapiraju. Jos na pocetku razgovora rekao sam ti da smo mi, neka vrsta, avangarde. Oko mene, u Jugoslaviji, vlada cemer i jad. Odnosi medju ljudima su kranje nesredjeni! Ja kao pesnik i muzicar, svoje duznosti – znam! Mislim, da svojim tekstovima, bez obzira koliko su (ne)shvaceni, mnogim ljudima "otvaram vidike" pruzam nove vibracije. Posle svih onih srcecepajucih tekstova o neuzvracenim ljubavima, isplakanim i neisplakanim suzama, morao je da se pojavi neko normalan, ko sagledava probleme danasnjice. Eto, mi smo bend, cije su poruke jasne i glasne, a mnog toga ima i izmedju redova! Nas problem bio je u tome sto smo morali da naucimo publiku da nas slusa i u isto vreme dozivljava. Nasa glavna osobina je – upornost, a ne potpadanje i predavanje malogradjanskoj sredini. Cilj, kome smo hrlili, bio je da u ljudima koji slusaju nasu muziku, probudimo sve ono sto nas okruzuje: ljubav, bol… Prema tome svoju publiku smo odnegovali i navikli na nasu evropsku muziku. Onog trenutka, kad su ljudi "naucili" da nas slusaju – postali smo ime! Zar ne mislis da bi trebalo malo "posvetleti" tvoje "crne" stihove?! Ocito da si prihvatio pesimizam kao "stil zivota". Zasto? Milan: Moja muzika je crna onoliko koliko su i desavanja oko nas "tamna". Ako pogledas nasu politicku i ekonomsku situaciju, neces videti nijedan jedini zracak sunca. U takvim okolnostima, ja ne mogu da pevam veselice i poskocice, jet to nije u skladu sa mojom licnoscu. Ako ce nekome biti lakse, onda neka moju muziku klasifikuje kao tamnoljubicastu! To je boja potencijalnih samoubica Milan: Zar? Nisam to znao. Onda ostajem u svojem crnilu, bez tamnoljubicaste, jer volim zivot, bez obzira kakav je. Svaki vas javni nastup propracen je sirenjem velike energije i agresije – tipicno za otudjene urbane bendove! Zar te ne plasi cinjenica kako ce da se reflektuje toliko "crne" energije na publiku? Milan: Mi smo resili da svu neakumuliranu energiju javno ispoljimo Nema razloga potiskivati ono sto je u nama! Ljudi se obicno, plase da oslobode energiju, zato sto na taj nacin otkrivaju znatan deo sebe i svoje licnosti: time znaci, pokazujemo sva svoja unutrasnja dozivljavanja i prezivljavanja. S druge strane, mnogi ne vole da vide taj energetski naboj jer ih to zastrasuje. "Da li ce moja majka biti srecna, kad me vidi kako urlam na koncertu" -- verovatno nije pitanje koje bi trebalo da me opterecuje u onom trenutku dok sviram. Veliki broj bendova i vokalnih solista zamara svoje glave pitanjima – u fazonu "Kakav li ce utisak ostaviti na gledaoce"? Hoce li neko, od njih (publike) moje ponasanje protumaciti kao razularenost i nevaspitanje?! To mi je sasvim svejedno!!! Tih problema nemam, pa ne vidim zasto bih onda sputavao sebe i ogranicavao porive, koji se tog trenutka bude u meni?! Prema tome, u svakom trenutku reagujem intuitivno – onako kako se osecam tog momenta. A s druge strane, publici, koja je dosla da nas gleda, na neki nacin duzni smo da priustimo kompletan dozivljaj i na njih prenesemo nasu snagu i eruptivne emocije. Sasvim bi trebalo, da bude normalno da nasu zivotu energiju delimo s drugima – svojom okolinom – jer se samo tako drzi pravi koncert. O sebi, i svom bendu, sve vreme govoris kao o avangardi: u cemu se sustinski razlikujete od ostalih bendova u Jugoslaviji? Milan: Da, boja nasih carapa je drugacija! Sasvim dovoljno zar ne?! Da, ocito da prepotenciju istices kao vrlinu, zar ne? Milan: Ne zelim da se stekne utisak kakav mi pripisujes, ali stvarno ne bih znao da objasnim po cemu se razdvajamo, osim u onemo sto sam vec na pocektu rekao. S obizorm da sebe smatras avangardom u rock’n’roll-u, da li bi bio da objasnis svoju "viziju": kako ce izgledati rock’n’roll u dvadeset prvom veku? Milan: Ipak necemo toliko daleko ici u irealnost: nemam nikakvo vidjenje roka u buducnosti! Ne zelim, a i necu da se iscrpljujem bespredmetnim i nekorisnim razmisljanjima. Dakle, glupo je trositi energiju na nesto irealno! Ja uopste nemam nikakvih planova niti razloga za onu hiljadu puta razvucenu i otuznu pricu o: buducim koncertima, plocama, snovima i slicnim glupostima. Bicu iskren – nisam siguran da cak imamo i svoju sadasnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz zivot, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno: nikad neznam u kom ce smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije "povuku" za sobom. Da me prosto "uguraju" u neke stvari o kojima ranije nisam razmisljao. Ponovicu svoju staru tezu: sve moje pesme dozivljene su vise puta i odzivljene! Znaci u njima nema, ama bas nikakvog foliranja. One su pre svega odraz mojih emocija. Rock and roll je moj nacin zivota. Ali, na svaki moguci nacin treba izbeci fetisiziranje, pa cak i muzika! Ipak si ti mlad, i po godinama i po iskustvu, za toliku dozu pesimizma, koju si dosad ispoljio. Ili je to, zapravo tvoj filozofski stav: o cemu je rec? Milan: Pa da, ako malo bolje pogledas, moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih zivotnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim zivotnim surovostima, a tek ponekad dozovlim imaginarnim snovima da "prosetaju" kroz neki stih. I to ucinim da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju pricu, koju prezentuje na nacin koji mu to odgovara. To cinim i ja. Pri tome koristim jedinu mogucnost koja mi je dostupna: a to je muzika! Na taj nacin uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guse i razdiru ovozemaljski jadi! Evidentni su (to pritiska i ostale mlade): nedostatak slobode misljenja, materijalna nemoc i sve sto ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta su popunjena nekim dosadnim, starim, olinjalim tipovima, koji nista ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima – zeljnim znanja i progresa – sve uskraceno. A najvise zivotne radosti! Kako neki mladic moze sebi da obezbedi penziju, kad nema posla do trideset i neke godine?! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti. Hoces da preciznije objasnis svoju tezu? Milan: Da pojednostavimo: ako bih sve ono sto sam dosad uradio, sazeo u jednu pesmu, tek tad bi se videlo koliko ima istine i stvarnosti u njima. Kad kazem stvarnosti, mislim na moje sagledavanje sveta i buducnosti, koja je ovog trenutka -- narusena. Da li to znaci da, za nas, nema buducnosti? Milan: Tako nekako. Mi se, kao drustvo ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem ceka da nas proguta! A, iznad nas, razbuktala je vulkanska lava, koja pocinje da curi, rasteze se po nama – narodu!!! Sta bi mi sad mogli da uradimo?! Neznam ni sam! Cimi mi se da smo "stisnuti" nemozemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Mozda bi nam pomogla promena politickih i ekonomskih uslova, ili pak drzavni udar? Mozda, kazem.. U svakom slucaju neophodna nam je korenita promena, bez obzira na stranu na koju vodi. Sta je ono pravo sto bi se trebalo da se desi?! Nisam pozvan da kazem (pametujem) pogotovo ne u magazinu "CAO". Posotje ljudi ciji je posao politika i ekonomija, a takodje i novine koje su specijalizovane za takvu vrstu razgovora. Jedino mogu da "pametujem" i delim savete o muzici. Sve ostalo nije u mom domenu! Ali u svakom slucaju prinudjeni smo da se snalazimo na razne nacine, koji mogu da nas odvuku na stranputicu. Mladima su vezane ruke: moraju da se prilagodjavaju i iznad svega "trpe" zivot. Prema tome: ako je sve ovako kako sam rekao jeste – onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. A to znaci: nama ostaje jedino da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz zivotni spalir u kome nas sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bi dosli do kraja zivotne staze! Tada smo smo beskorisni i sebi i drustvu. To je kraj. Hajdemo za kraj i malo optimizma: kako se "prilagoditi" zivotu? Milan: Prilagodljivost zivotu moze da bude pozitivna osobina, ali pomenu u tom slucaju: to je danak zivotu! Ukoliko se prilagodjavas necemu, sto ne zelis, onda suzbijas svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje pre svega – morbida i negativna. Sta na kraju biva: od mladog i perspektivnog coveka, stvara se kranje beskoristan tip! Ovaj razgovor bih voleo da zavrsim porukom koja je upucena svima koji me (ne)vole: kroz zivot se moraju boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle borite se za svoju licnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lazni srebrnjaci i krivo "opravdane" norme uguse i opterete. Borite se za svoj zivot! Mnogi citaoci magazina "CAO" imace primedbu na smisao ovog besmislenog razgovora. Pretpostavljam da ce konacno prepoznati optimizam, koji si im ti upravo nesvesno otvorio. Da li sam u pravu? Milan: ?! |
