Proslo je samo godinu dana otkako im se pojavila prva ploca. Za to vreme desilo se puno stvari: doslo je do nekih personalnih promena, promenili su ime, odsvirali citav niz koncerata koji se dugo pamte, ucestvovali u snimanju jednog filma...U svodjenju muzickih racuna za proteklu godinu, cesto su ih pominjali - sve u superlativu. Njihova druga ploca se upravo pojavila. Sudeci po njoj, nema sumnje lepe reci i pohvale tek treba da slede. Sve je to vise nego dovoljan povod za razgovor sa Milanom Mladenovicem, gitaristom i vokalnim solistom grupe Ekatarina Velika.
Milan se to popodne spremao za put. Predstoje nove obaveze. Ploca tek sto je zavrsena. Opusteno i koncentrisano prisecao se svojih muzickih pocetaka, svog druzenja sa Kojim i Vdom u vreme kada su bili Sarlo Akrobata, govorio je o ljudima sa kojim je svirao, o ljudima sa kojima se druzi...Pricao o umetnosti, muzici, plocama, promenama...Spominjao svoj rad na ploci slovenacke grupe Gustaf i njegovi dobrri duhovi...Objasnjavao svoja shvatanja i pristupe muzici, ali...
...Mislim da je jedini nacin da covek ostane ne isti (to je u ovom stihu bukvalno receno), nego da ostane svoj - jeste da se vremenom menja. Emocija je najveca ljudska vrednost, i to iskrena emocija koju ljudi ulazu u ono sto rade ili u kontakte sa drugim ljudima... |
~ Krenimo od pocetka. Kako je sve pocelo? MILAN: Bilo je to davno. Ziveo sam u Sarajevu. Bio sam klinac sa naocarima i nosio tango gitaru ispod miske. Odlazio sam na casove gitare kod cuvenog Garry Garincha. Od njega sam naucio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd. Stalno sam svirao, pravio neke pesmice. Svirao sam sa nekim svojim prijateljima. A onda, kada sam upoznao Gagija, nastalo je Limunovo Drvo. Kroz tu grupu je prosla gomila ljudi. Imali smo i neke demo-snimke, uradjene kod Trulog u Zagrebu. Trebalo je da snimimo plocu za "Suzy", medjutim bas tada smo se raspali. I, onda, nastao je Sarlo. ~ Sarlo je zajedno sa Idolima i Elektricnim Orgazmom bio glavna atrakcija beogradske alternativne scene. Medjutim u trenutku kada se to najmanje ocekivalo, Sarlo se raspao. Zasto? MILAN: Vd, Koja i ja nismo mogli vise da radimo zajedno. Koja je hteo da radi ono sto sada radi u Disciplini. Meni je toga vec bilo dosta, a Vd se prema svemu odnosio vrlo ironicno i skepticno. I taj spoj nije funkcionisao...Koja je bio vrlo ozbiljan. Vd je u sve unosio dosta humora i ironije. A ja sam hteo sa sve to zvuci kompaktno i melodicnije. Bio sam melodicna strana Sarla, ona koja je pravila pesme od necega sto je bilo rastzano i grubo. Na neki nacin vrsio sam organizaciju svih tih zvukova u nesto sto lici na pesmu. Njih dvojica su svirali uzasno slobodno, a ja sam to kocio. Nisam ni mogao da sviram tako slobodno kao oni, jer sam vecinu stvari i pevao, pa sam drzao stvar na okupu gitarom i glasom, dok su bubanj i bas bili razbijeni na sve strane. Naravno, daleko od toga da sam ja bio iskljucivo ta stana Sarlove muzike. ~ Proslo je dosta vremena od tada. Kako ti se danas sve to cini? MILAN: Pa, ne znam. Bilo je to najhrabrije od svega. Mada mi je sve to, sto se zbivalo u okviru beogradske alternativne scene, dosta mutno. Nije mi jasno kako je moglo da izadje pod jednim imenom, kada je sve bilo vrlo razlicito. Orgazam je u pocetku bio tipicno punk grupa, Idoli su bili pop...Sa jedne strane Idoli koji su se bas direktno i vrlo dobro zezali, sa druge strane Orgazam krajnje opaljeni, ali iskreni i jako dobri i sa trece, mi kao grupa anarhista. Sarlo je imao koncerte koje je retko ko mogao da slusa. ~ Zasto ste isli na to? MILAN: Tako smo se osecali. Bilo nam je preko glave svih sablona i razbijali smo ih. Isli smo namerno na ostrici zileta. Izadjemo pred ljude, crno, u Slavonskom Brodu ili tako nekom mestu i sviramo "Ljubavnu Pricu" - to je ono cuveno "Daj mi krpu..." - dvadeset minuta iz svog tonaliteta, namerrno stimovani. ~ I ljudi se razbeze? MILAN: Ne, ne razbeze se, nego im nije jasno. Radio im pusta "Ona se budi", a mi im na koncertu sviramo nesto sasvim drugacije. ~ Ipak, Sarlo je bio prilicno popularan? MILAN: Pa, nije bio mnogo popularan, vise je bio uz Idole i Orgazam, kao nesto sto je dobro i vise je hvaljen od kriticara, nego sto je bio zaista popularan. Na primer, Sarlo nikada nije u Beogradu imao nijedan pravi koncert. Dosta smo svirali, ali nikada nismo drzali koncert, recimo, u SKC-u pred hiljadu ljudi. Na nasem oprostajnom koncertu u Ljubljani bilo je hiljadu ljudi i to je bio nas najveci koncert. Tako da je vise to sve bilo naduvano nego sto smo mi zaista bili popularni. ~ Mislis li da je sve sto se desavalo u to vreme bilo vise pomodarstvo, nego... MILAN: Ma, da. Bio je takav trenutak da su se ljudi lozili na BAS iako nisu znali u cemu je stvar. A, u stvari, lozili su se samo na Idole. Pa, da. To je jednostavno. Kao sto se sad ljudi loze na Disciplinu Kicme, nego na Film ili tako neke grupe koje sviraju pop muziku. ~ Onda je nastala Katarina II. Kakva je razlika izmedju rane Katarine i Sarla? MILAN: Katarinu smo osnovali Gagi i ja. Sa nama su svirali Dule i Svaba. Svirali smo prvo nesto sto je imalo dosta funk-a u sebi. Dve gitare...i to je bilo cudno. Medjutim, ti ljudi su ili jako neozbiljni, nisu ulagali dovoljno sebe u muziku...Znas, mnogim ljudima treba puno podsticaja sa strane da bi shvatili da rade prave stvari ili da bi verovali u ono sto rade ili da ih ne bi bilo sramota da uloze celog sebe u nesto sto nije potvrdjeno...A sve vreme se zavaravaju da nesto rade. Promenili smo dosta ljudi. Onda su dosli Magi i Bojan. Imali smo probe nekoliko puta nedeljno. Nismo imali puno svirki, jer je bilo tesko izaci iz sablona - ne mozes da drzis koncerte dok ne snimis plocu...Ipak, svirali smo nekoliko koncerata pod dosta nepovoljnim uslovima, bez novca, maletretirali se po vozovima...Posle II Bijenala, u Zagrebu, ljudi su culi za nas. Tada je grupu napusti Dule, a umesto njega je dosao Vd, pa smo poceli da snimamo plocu kod Enca Lesica. Tu plocu nikada nismo zavrsili, jer je Enco razvukao snimanje na pet meseci. Otisli smo u RTV Ljubljana i za njih snimili plocu u studiju "Aquarius". Onda je Gagi otisao prvo u vojsku, pa posle na odsluzenje nekih svoji dugova domovini, a kad se vratio vec je bila izasla ploca i vec je Firci svirao umesto Vda, koji vise nije mogao da svira. ~ Zasto? MILAN: Pa...Nema snage vise da svira. Recimo, tako. Nije vise ono sto je bio. Zalosno, ali istinito... ~ Dobro, i onda... MILAN: Znas, to su sve neke teske i ruzna stvari...I onda se Gagi vratio. Odmah nam je rekao da je patentirao ima Katarina II, pa smo morali da promenimo ime. ~ Zasto Gagi nije nastavio da svira sa vama? MILAN: Gagi je sjajan gitarista. Medjutim, on je covek koji nikada nece dati sve od sebe da bi grupa sto bolje funkcionisala. I, mrzece ga da pomeri pojacalo prema sebi, da okrene zvucnik kako di se bolje cuo. Sve vreme sebe zavarava da nesto radi, a u stvari ne radi nista i nista ne daje od sebe, iako bi mogao jako mnogo da pruzi. Ali jednostavno takav je covek. A za takve ljude nema mesta - ili ces da radis kako treba ili neces da radis nikako. ~ Iz ovoga sto si rekao zakljucujem da on nije napustio grupu, nego da je bio prinudjen da je napusti. MILAN: Da, otprilike tako. ~ Sa vasom prvom plocom (Katarina II), desavale su se neke prilicno paradoksalne stvari. Sa jedne strane u anketi "ROCK"-a proglasena je, po misljenju kritike i muzicara, za jednu od pet najboljih u toku protekle godine, a sa druge strane ploca se jako slabo prodala. Kako to objasnjavas? MILAN: Mi sviramo muziku koja je vrlo blizu pop muzici. Priblizili smo se publici jako mnogo u odnosu na ono sto smo ranije radili. Ali to nije dovoljno da bismo privukli veliki broj ljudi, tako da nemamo veliku publiku. Medjutim, dosta ljudi nas je videlo jer smo svirali jako mnogo. Opet, na koncertima moze da nas vidi mnogo manje ljudi nego recimo podsretstvom televizije. A sto se tice ploce...Tu je situacija vrlo cudna. Tiraz ploce bio je jezivo mali. Prodato je tri hiljade ploca, a toliko je i stampano. Nismo imali podrsku disko-kuce, nije bilo ploce u prodavnicama, tiraz je bio nepravilno rasporedjen, ploca je mnogo kasnila, nije nas bilo na televiziji... ~ Koliko te je iznenadilo to sto su se muzicari i kriticari tako pohvalno izrazili o vasoj prvoj ploci? MILAN: Sviramo takvu muziku koja mora da se dopadne muzicarima i kriticarima. Ne znam ni jednu drugu grupu koja ima tako dobre koncerte kao mi. U stvari, ne secam se da smo imali los koncert. Muzicarima koji to gledaju sa strane verovatno imponuje taj vrlo profesionalan nivo rada i kako sve funkcionise. Ali, to je manje stvar tehnike i nekog svirackog umeca, iako i sve to postoji, vise stvar emocionalnog naboja koji guramo u to...Sad se skoro desila jedna apsurdna stvar. Posle koncerta u okviru akcije "...Bolje vas nasli" odjednom su se svi odusevili i zakljucili da je jedan od nasih najobicnijih nastupa - ni bolji, ni losiji od ostalih. Problem je u tome sto su nas culi ljudi koji nas do sada nisu slusali uzivo. Slusali su samo plocu, a ona je lose snimljena i nema atmosferu koju imamo na koncertima. ~ Red je da kazemo nesto i o novoj ploci, ploci Ekatarine Velike. Cini ni se da je ova ploca mnogo otvorenija od prethodne. MILAN: Jeste. Imali smo nekoliko stvari za tu plocu jos letos. Izgledalo je da ce ploca biti uzasno mracna i teska i da nece moci niko da je slusa osim nas. Medjutim, kad smo poceli da radimo stvari za plocu, sve je izaslo za petnaest dana samo od sebe i desilo se da smo od onim mracnih tekstova i ideja napravili neke vesele pesmice. Bas mi je drago sto je tako jer sada ploca ima i tezinu i vedrinu i ravnosnija je... ~ Samim tim verovatno ce lakse komunicirati sa publikom... MILAN: Da, da. Ima nekoliko stvari koje uopste nisu teske da se progutaju i na prvo slusanje: "Modro i zeleno", "Zaboravi ovaj grad", "To sam ja"...Medjutim ima stvari kao sto su "Olovne Godine" i "I always loved you" koje su nama teske. Na primer, "I always loved you" vrlo retko sviramo, a kad je odsviramo onda je to vrlo tesko za nas, jer nas potrese, emocionalno prodrma... ~ Zanimljiva je vasa saradnja sa Dusanom Gerzicem, koji vam je radio omot za plocu. Interesantna je veza izmedju vas i Gere, Gerine "inicijacije i tetovirunzi" tatua... MILAN: Gera je nas drug. Znamo se i druzimo vec godinama. On je visestrano talentovan, medjutim jos uvek je vise atrakcija izvesnog beogradskog kruga koji se krece na relaciji Akademija-SKC, a nije poznat u zemlji, mada zasluzuje da se o njemu zna mnogo vise. Gera je spontan, direktan, ima u sebi jako mnogo vedrine i...ne znam kako da ga opisem i da pri tom predstavim onima koji ga ne znaju. On je neopisiv. Poceo je da crta na kozi. Ne radi ni po kakvim sablonima, niti se priprema kod kuce - jednostavno uhvati nekoga i iscrta ga. I to izgleda fantasticno. E sad, mi smo dosta povezani sa celim njegovim pristupom muzici. On ima pravi rock and roll senzibilitet. A posto mi sviramo rock and roll jako dobro ga osecamo, iznosimo i deo tog Gerinog osecanja na binu kada nas on iscrta. I ranije smo to radili sami sa sobom - mazali se, sminkali, davali znacaj nekom pokretu. Posto se jako malo krecemo na bini, vazno je da izgledom nekako privucemo paznju, a da taj izgled ne bude previse napadan, ni previse banalan... Nase uronjavanje u atmosferu koncerta je pomalo misticno i za nas ima neki oblik rituala. Ovo sto sam sad rekao mozda zvuci glupo, ali ipak je tako. Imamo specijalan odnos prema koncertu. Koncert nije isto sto i slusanje ploca kod kuce. On je bas ritualan cin, na neki nacin. Za ritual se treba posebno pripremiti, a Gera je upravo deo tog rock and roll senzibiliteta i rituala i on moze mnogo da nam pomogne u pripremama za koncert. Unosi nam nesto svog rock and roll duha na taj nacin sto nas iscrtava, a mi to njemu vracamo svojim dahom na koncertu. ~ Na ploci postoji i pesma koja se zove "Tatoo" MILAN: Da, samo u toj pesmi tatu se ne tretira kao oblik rock and roll rituala nego kao maska koja treba nesto da prikrije. Tatu je u pesmi laz i mimikrija, koja je jaca od onog sto stoji iza nje. ~ Govoreci o Geri, rekao si da je on zapravo previ rocker. Mnogi bi se ipak slozili da je on prvenstvano umetnik. Gde je granica izmedju ta dva pojma - umetnik i rocker? MILAN: Za mene tu ni nema neke granice. Sve se to davno izmesalo. Ne mogu da odvojim - kao, ovo je umetnost, a ovo nije. ~ A kako ti osecas ovo sto radis? MILAN: To je umetnost, na neki nacin, ali ne umetnost u onom smislu u kojem bi pod umetnoscu to podazumevao Dura Jaksic, bivsi sef beogradske opere ili neko drugi sa slicnim pristupom. Ali, sigurno je da i rock pripada pod umetnost ako se posmatra umetnost od pedesetih naovamo. Prilicno je komplikovano odrediti sta je umetnost a sta nije. Recimo, da li je opera umetnost? ~ To ti mene pitas? Vec je usvojeno shvatanje da je opera vid muzicke umetnosti i... MILAN: Sto se mog ukusa tice, uglavnom su sve opere jako dosadne sa grroooznim libretima...onim tekstovima koje...boze sacuvaj!...to je...uzas jedan sta oni pevaju! Slusao sam razne razne opere, ali tekstovi koje oni pevaju su ispod svakog nivoa. Mislim na Mocarta..."Carobna frula"..."Faust"...Ne poznajem opetu toliko dobro da bih mogao o njoj da govorim, ali citao sam neka libreta. To je uzasno! Opera je spoj teskta, scenskog izvodjenja i muzike. Gledano cisto sa muzicke strane nasa muzika je naivna i jednostavna. Sto se tekstova tice - neki su jako dobri, a neki sami za sbe ne znace nista dok se ne povezu sa muzikom. Zajedno, sve funkcionise na bazi senzibiliteta i emocije. ~ Sta, zar mislis da u operi nije tako? MILAN: U operi je...Ma, nisam rekao da nije tako i u operi. Hocu samo da kazem da ako je opera umetnost, onda je i rock and roll umetnost. I opera i rock and roll baziraju na istom principu. Ne vidim neke velike razlike, osim sto je opera iz jednog vremena, a rock and roll iz nekog sasvim drugog vremena. ~ Kako ti vidis sebe u svemu tome? MILAN: Sta sam ja? Uuuuu...to je tesko pitanje. Pa, ne znam...Ja sam covek koji se bavi tim. ~ Tim?! MILAN: Da...rock and roll-om.To je jako siroko, a uze ne bi moglo da se objasni jer bi se upalo u neke greske. Kad kazem covek koji se bavi rock and roll-om onda ostavljam jako mnogo prostora za sve ostalo, a da bih rekao nesto drugo morao bih puno da razmisljam i...Vidis, nikada nisam razmisljao sta sam ja u svemu tome. Mislim da nije ni toliko vazno. Vazno je ono sto se izrazava i nacin na koji se to radi. Znaci, ja sam neko ko pokusava da se izrazi i koristi muziku kao sredstvo izrazavanja. ~ Za sve ove godine bavljenja muzikom koliko si se menjao? MILAN: Uuuuu, mnogo sam se menjao, sigurno. Sazreo sam i kao covek i kao muzicar, oslobodio sam se trema i kompleksa...To je kao skola, kao kad neko ide na fakultet, samo sto ima neku drugu zanimljivost. Sve se nauci na sopstvenoj kozi i kroz sopstveni rad. Ima mnogo lupanja glavom o zid, mnogo teskih momenata, mnogo neprijatnih, ali i mnogo prijatnih stvari, tako da je u sustini sve jako interesantno i lepo. ~ U pesmi "Modro i zeleno" postoji jedan stih koji govori o promenama i kaze "Kako da ostanem isti, kako da sacuvam sebe od promena, osim putem promene"... MILAN: Promene su me uvek fascinirale - to kako ljudi vremenom menjaju izgled i svoje unutrasnje osobine i kvalitete...Mislim da je jedini nacin da covek ostane ne isti (to je u ovom stihu bukvalno receno), nego da ostane svoj - jeste da se vremenom menja. Emocija je najveca ljudska vrednost, i to iskrena emocija koju ljudi ulazu u ono sto rade ili u kontakte sa drugim ljudima. I zato nije vazno da li neko svira muziku koju svira Koja, ili koju sviram ja ili bilo ko drugi, vec je vazna iskrenost, naboj emocija i naboj dozivljavanja onoga sto radi. To je vaznije od svake stilske odredjenosti. Mogu da volim razlicite vrste muzike i ne samo muzike vec svih oblika ljudskog delovanja, ali pritom vrlo mi je vazna iskrenost i pozitivno ubedjenje onoga koji stvara. Volim i postujem sve ukoliko sam ubedjen da onaj ko to stvara misli da je to ono pravo, a to se uvek oseti i razlikuje se od foliranja i laznih trendovskih previranja. ~ Vasi tekstovi dosta asociraju na poeziju nekih nadrealistickih pesnika. Rekla bih i da jesu nadrealisticki. MILAN: Nadrealisticki? Znas o cemu se radi? Postoji u nasoj muzici i u nasim tekstovima dosta patetike... ~ Patetike? MILAN: Da, patetika je razlicito tretirana, a dosta je vezana sa tim, sto ti kazes - nadrealnim. Imamo pesme koje se otvoreno rugaju patetici, kao na primer "Aut" ili "Radostan dan". One su ironicne, sarkasticne, maltene humor je tu u pitanju, samo ne znam da li to ljudi kapiraju. Mislim, postoji dosta pesama koje su bas do daske pateticne i to bez stida. Takve su "Jesen", ili "I always loved you", ili "Olovne godine". One su strasno pateticne i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A mozda i pored toga nekom zvuce banalno. Uvek se plasim banalnosti i neukusa u emocijama, posto cesto ne mogu da se obuzdam na dovoljno fini nacin. Jednostavno, na koncertima ili dok pisem sav se zajapurim i tu nema spasa - ispadne pateticno. Mislim da je dosta pateticno i ovo vreme u kome zivimo. Sam zivot je dosta patetican. ~ Kako mi to pateticno zivimo? MILAN: E sad, mogli bismo da pricamo o socijalnim problemima, o ekonomskoj situaciji, o...Patetika je sadrzana u svemu oko nas. Samo se okrenes i vidis je. Ako imas dovoljno jake odbrambene mehanizme to ne moze da te dotakne, medjutim, ako malo sire otvoris oci, onda sve jasno vidis. Vrlo je tesko da ono sto vidis kazes i preneses ljudima, a da ne ispadnes banalan. U takvim slucajevima mnogo je lakse preneti taj svoj osecaj na bilo koji nacin, nego pricati o tome. ~ Ekatarina Velika se pojavljuje u jednom domacem filmu. MILAN: "Tajvanska kanasta"? Da, to je novi film Gorana Markovica, u kome se pojavljuje cela grupa i u kome ce biti nasa pesma "Tatoo". Magi ima nesto vecu ulogu, a mi...Ja u jednos sceni vucem neki kabl kroz prostoriju. Film govori o nekom sezdeset osmasu koji se oseca potpuno izgubljeno u sadasnjem vremenu, a mi upravo predstavljamo sadasnje vreme i taj drugi, novi senzibilitet. Tu je dosta vazan tekst pesme "Tatoo", koja na neki nacin opisuje njegovu situaciju i povezuje je sa situacijom danasnje omladine. Pokazuje se da ni nova generacija ne nalazi sebe u ovom vremenu, tako da iako se te dve generacije potpuno razlikuju, koeficijent izgubljenosti je otprilike isti... Znas, meni se ne svidja sto domaci filmofili, reziseri i scenaristi, u poslednjih dvadeset godina prave filmove u kojima su glavni junaci uvek slabici i porazeni. Razumem da postoje teske stvari - eto, i mi pravimo ponekad tesku muziku, ali pri tom nikad sebe ne postavljamo u situaciju gubitnika. Mi, u svakom slucaju, nismo ni gubitnici, niti smo slabi. A u tim nasim filmovima glavni junaci su uvek izgubljeni i uvek na kraju gledaju kroz prozor u daljinu...Domaci filmovi lose vaspitavaju omladinu. (smeh). Pa, jeste. KAd bih ja pravio filmove, moj junak bi imao problema, medjutim tako bi ih dobro resio da bi to na kraju bio socrealizam. ~ Tvoj junak bi bio neki supermen naseg vremena? MILAN: Maltene tako. Pa, da. Ljudi se ponasaju po nekim stereotipima, a jedan od njih je i film. A ako domaci filmovi daju stereotip glavnog junaka kao izgubljenog, kao coveka koji ne moze da resi svoje probleme, onda...Trebao bi da se pojavi neki novi senzibilitet. Ne kazem da bi trebao da bude optimizam po svaku cenu, ali treba pokazati ljude koji nisu toliko izgubljeni u ovom svetu i koji mogu da pokazu i saku i glavu, i da uvek sutnu i vrate ugriz...
|
Razgovarala Snezana Golubovic
circa 1985.
Prekucao i poklonio Aleksandar
Petrovic. Hvala.
